Informer.rs

Propatila zbog njegovih poroka - Luna Đogani se guši u suzama: "Molila sam Boga da se izvuče"

Pre 14 sati • Komentari (0)

Influenserka Luna Đogani je bez zadrške pričala o razvodu roditelja, ali i o trenutku kada je njen otac Gagi otišao pogrešnim putem.

Luna je rođena u Švedskoj, ali je tamo živela samo mesec dana upravo zbog popularnosti svojih roditelja, zbog čega je njena mama morala da se vrati u Srbiju kako bi imala nastupe sa grupom u kojoj je u tom trenutku bila, a koja je osvojila muzičku scenu.

- Možda posle mesec dana smo se mama i ja vratile u Beograd, jer je mama tada bila u žiži popularnosti i Funky G je tad bio baš u jeku popularnosti i oni su morali da budu u Beogradu zbog svog posla i svega što dolazi. Tako da ja se ni ne sećam tog dela kada sam bila u Švedskoj. Bila sam poprilično mala, ali emotivno sam vezana za Švedsku i tamo mi žive baka i tetka. I sad sam skoro bila sa svojim ćerkama, odvela sam ih da vide gde sam ja rođena. Volim Švedsku i uvek se onako rado vratim tamo kod svoje porodice - kaže Luna.

Dok je Luna bila mala, mama i tata su mnogo radili, često nisu bili tu, ali su umeli da nadomeste te trenutke.

- Veoma su mi falili, ali nekako su svi koji su u tom trenutku bili sa mnom jako bili angažovani oko mene, trudili se da ja ne osećam da mi nešto fali. Zaista, uvek sam bila okružena... - kaže Đoganijeva, dok je Slavica Đukić Dejanović prekida pitanjem da li je bila vedro i veselo dete, na šta Luna odgovara:

- Vesela, mirna... Nisam nikad bila onako, neću reći bezobrazno dete, ali nekako nisam nešto previše tražila. Ja sam bila ono dete što, mama me vodila na sastanke sa njom, ona mi da so i biber da se igram, znate ono, u restoranima, ja se igram po sat vremena, izmislim. Ja sam bila jako maštovita, kreativna, uvek. Bila sam dugo sama. Ja sam devet godina bila bez sestre.

- Luna je bila već u osnovnoj školi kada se njena sestra rodila, a ona je jedva dočekala da ima, kako kaže, o kome da brine. Njihov odnos je, priča Luna, nikad bolji: "Nina i ja smo jako bliske. Ona sad ima 20 godina i najbolje smo drugarice, sve može da mi kaže i o svemu može da priča sa mnom. Ona zna da to samo kod mene ostaje i voli da dođe kod mene i da provodimo naše zajedničke trenutke, tipa ja uspavam decu, ostanemo same, naručimo hranu, upalimo film. To je taj naš trenutak."

Na profesorkino pitanje kakav je odnos imala sa mamom i kakva je mama Anabela bila kada je ljuta, a kakva kada je vedra, vesela i nasmejana, Luna kaže:

- Uvek sam imala ljubav, neizmernu. Uvek sam imala sve što sam poželela, u smislu ne materijalno. I to mogu da kažem, zaista sam bila ono dete koje je sve imalo, jer su moji stvarno bili jako uspešni i situirani, ali imala sam tu neizmernu ljubav, podršku i razumevanje, svakodnevne zagrljaje. Uvek sam se osećala da mogu da budem ono što jesam. Naravno da je bila stroga, u smislu morala je da me kazni kada nisam... Mi svi u nekom trenutku volimo malo da zabušavamo, kada počnemo da se zaljubljujemo...

Za razliku od Anabele, Gagi je sve posmatrao, uključivao se samo kada je bilo potrebno.

- Pa on je malo bio onako sa strane, otac koji gleda, pa ako treba da uskoči za nešto, uskočiće. Mama je bila glavna - kaže Luna.

U jednom trenutku brak između Anabele i Gagija više nije mogao da opstane, a odluku o rastanku morali su da saopšte i ćerkama. Nina je tada bila mala, ali Luna nije, i to je, kako ističe profesorka, ostavilo neku vrstu traume.

- Pa jeste. Velika promena. Mislim, nekako svako dete želi da mu roditelji budu ceo život zajedno i da to bude uvek neka skladna porodica, da provodimo sve naše dane zajedno i naše rođendane i slave i praznike. I onda kada dođe ta situacija kada ti sedneš sa roditeljima u dnevnoj sobi i oni ti saopšte da više neće biti zajedno... - kaže Luna, a profesorka je zamolila da objasni kako je to izgledalo.

- Nina je bila mala, nije imala pojma. Evo, mama će sad da me ispravi, uvek pogrešim godine koliko sam imala, četrnaest, petnaest... Tako nešto, da ne lupim. Uvek pogrešim godine, jer to je meni sve nešto bilo, da sam mala, samo se toga sećam. Sedimo u dnevnoj sobi, još uvek u tom našem zajedničkom domu gde smo svi živeli, i oni mi saopštavaju da više neće biti zajedno, da će se odvojiti - kaže Luna, a na konstataciju profesorke: "Ali vam kažu i da vas beskrajno vole...", Luna nastavlja:

- Tako je, naravno. "Mi tebe uvek volimo, mi smo uvek tvoji roditelji, ovo ništa ne menja, prosto mama i tata više ne mogu zajedno." I onda su me pitali s kim bih ja volela da živim, što mi je bilo... najteže. Mislim, i sad ja kao treba... To je meni bilo... Učili su me odmalena da uvek... Zato je ono pitanje, po mom mišljenju, bespotrebno, koga više voliš, mamu ili tatu. Moj odgovor je uvek bio oboje, i mama i tata, nikad ih nisam odvajala. I onda kad ja dobijem to pitanje od njih s kim bih ja volela da živim, a ja oboje beskrajno isto volim, i onda kao moram da odlučim s kim neću živeti, ko će mi faliti u tim danima i trenucima, bilo mi je onako baš... Sećam se toga i dan-danas kao da je juče bilo.

Na pitanje profesorke: "I to boli i danas, je l' da, to pitanje?", Luna kaže:

- Uvek. Prošlo je mnogo godina i vremena. Bolno je, da. Ja znam samo da nisam želela da se odlučim. Nisam želela da izgovorim, da izaberem bilo koju stranu. Oboje ste mi potrebni, ne želim da se odlučim za jednog. Tako da, ako bih rekla bilo čije ime ili kod koga ću da idem, osećala sam se da ću onog drugog povrediti i da će se osetiti kao da ga manje volim. Ali nekako je bilo prirodno da Nina i ja idemo sa našom majkom, zato što je ipak majka majka, a mi smo devojčice. I tata se složio sa tim da treba da živimo sa njom.

Posle izvesnog vremena, kada je mama upoznala sadašnjeg supruga, odlazi u Sarajevo, a Luna ostaje sama.

- Nije odmah otišla, tek kad je upoznala mog sadašnjeg očuha. A onda su se oni možda godinu, dve kasnije preselili tamo, kada je mama zatrudnela treći put sa mojim očuhom. Tada je to već... E, tada kada se rodila Blankica, tada su se oni preselili u Sarajevo. Nina, znači moja srednja sestra, moja mama i moj očuh, i tada se rodila Blankica. Ja ostajem u Beogradu, u svom stanu, zato što me je mama pitala - ja sam tada već imala 18 godina - da li želim da ostavim sve ovde i da odemo u Sarajevo, ali ja stvarno nisam želela da ostavim sve, i školu i prijatelje, i moj stan i mog psa. To je moj život. Mislim, ja sam bila dovoljno samostalna i nekako sam bila mnogo zrelija za svoje godine i mogla sam da se brinem o sebi. Imala sam i oca u tom gradu, koji je bio blizu mene, pet minuta je živeo od mene tada. Tako da sam mislila da ja to mogu i mogla sam. I super sam se snašla, ništa mi nije falilo - priča Luna Đogani za Blic.

Jednom prilikom mama je negde rekla da su tada i njena duša i telo reagovali burno, da joj je kosa opadala, a Luna na to kaže:

- Odrazilo se, da. Inače, ja sam shvatila da je meni sav stres koji sam prošla u životu, i ako se to možda na meni vidi kao da se ja nosim s tim, ja sam jaka, ja to mogu, u nekom periodu kasnije odrazio na moje zdravlje. I to kad se poslednji put desilo, kada sam imala zdravstvenu promenu u svom telu koju sam morala da regulišem, shvatila sam da zapravo taj stres koji ja u sebi držim i za koji mislim da mogu dobro da ga nosim - da to nije tako. I onda sam počela da idem kod psihologa, ali zato što mi je samo potrebno da s nekim razgovaram. Ja sam dobro, ja sam srećna, imam toliko razloga da budem srećna, ali mi je definitivno potrebno da odem, da s nekim sednem ovako i da pričam i da se isplačem i da izbacim to iz sebe i da dođem kući kao nova i da budem svojoj deci dobro. Tako da, kada sam počela da radim na sebi, osećam se bolje. I definitivno, ako ti ne brineš o sebi, neće niko drugi.

Tata je, kako ističe profesorka, taj period razvoda vrlo teško nosio sa sobom. Na pitanje kako je ona doživela celu tu situaciju, Luna kaže:

- Jako teško. On je stvarno ušao u jedan baš težak period i verovatno nije mogao da se nosi sa svim tim stvarima koje su ga sačekale kad se razveo. U tom trenutku mu je i majka preminula i svašta nešto ga je zadesilo. Verovatno je našao podršku, nažalost, u nekim stvarima koje nikako nisu dobre i nisu izlaz iz naših problema, nego naprotiv - još gore. Mislim da se našao u pogrešnom društvu, u pogrešnoj okolini, tako ranjiv, emotivan i nesrećan. Meni je to bilo jako teško da gledam i da se nosim s tim.

Na pitanje profesorke da li je plakala, Luna iskreno, sa knedlom u grlu, kaže:

- Pa jesam, naravno. Želela sam da mu pomognem, ali nisam bila dovoljno velika ni zrela i nisam znala šta to sve znači da bih mogla da mu pomognem. Samo sam nekako molila Boga da se sam izvuče iz svega toga.

Kako ističe profesorka, ulogu u tom periodu imala je i tetka Nađa.

- Jeste. Ona je neko ko je u našoj porodici, kada je moja baba, tatina majka, preminula, koja je bila glava te kuće, zauzela tu ulogu da brine o svima, i dan-danas. Uvek je bila jako brižna. Jako smo bliske. Uvek je brinula o svima. Tetka je tu glavna i brine o svima. Moj tata je bio jako posvećen bratu, jer je prolazio kroz slično i znao je kako je to. Tetka ga je bukvalno uzela pod svoje, stavila ga u svoju kuću i rekla mu: "Od danas ja se brinem o tebi."

- Ona je takva. Znala je zašto to radi. I na kraju mogao je samo da joj se zahvali. Zbog njene upornosti, čvrstog stava i ljubavi prema bratu. Bila je u fazonu: nećeš izaći iz stana dok ne budem znala da si se svega toga odrekao, da si završio s tim i da si čist. Možda je delovalo pregrubo, ipak je imao četrdeset i nešto godina, ali je to bila prava stvar. Ili to, ili da ide u neku ustanovu da mu pomognu.

Izvor: Informer.rs