SrbijaDanas.com

Javna presuda kao nacionalni sport: Pre Milice Todorović, Srbija je razapela ovu poznatu ženu

Pre 3 sata • Komentari (1)

Danas Milica, juče ona, sutra "neka treća". Najvažnije pitanje nije ko je kome šta, nego zašto smo kao društvo tako brzi da ženu pretvorimo u metu, čak i dok leži u porodilištu.

Bura oko Milice Todorović ne jenjava ni dok je pevačica u najosetljivijem periodu, neposredno nakon porođaja.

Nakon što su pojedini mediji objavili da je Miličin partner navodno i dalje u braku i da navodno ima dvoje dece, krenula je lavina komentara, "rekonstrukcija" tuđih privatnih života i optužbi koje se, kako i sama javnost primećuje, olako iznose bez čvrstih potvrda.

U takvoj atmosferi, Milica se oglašavala sa apelom za mir i privatnost, dok su joj pojedine javne ličnosti pružile podršku, uz poruku da moralni linč, naročito nad porodiljama, može imati ozbiljne posledice.

Ali, koliko god da ova priča deluje "neviđeno", Srbija je već imala slučaj u kome je jedna mlada žena danima i mesecima bila kolektivno osuđivana zbog odnosa sa oženjenim muškarcem, i to uživo, pred kamerama.

Ako postoji domaći primer koji najviše liči na današnje zgražavanje, komentarisanje i presuđivanje, to je afera iz "Zadruge 1": romansa Lune Đogani i Slobodana Slobe Radanovića, dok je on bio u braku sa Kristinom Kijom Kockar.

Tada se, iz dana u dan, pred milionskim auditorijumom, prepričavalo ko je "kriv", ko je "žrtva", a ko "nemoralna strana", uz ogromnu količinu uvreda, etiketa i javnog stida, naročito usmerenog ka Luni Đogani.

Čak i godinama kasnije, mediji to periodično vraćaju kroz formulacije poput "javna prevara" i "ljubavnica", što dovoljno govori koliko je društvo volelo da iz te priče pravi presudu, ne analizu.

Luna je nakon 8 godina progovorila o linču koji je doživljavala u to vreme:

- To sve kreće tek kad sam izašla jer mi smo do tada svi zaštićeni unutra. Mi ne možemo da znamo šta se dešava napolju, šta pišu novine, šta ljudi misle o tebi. Izlazim i susrećem se sa realnošću. Vraćam se u svet iz kog nisam otišla. Izašla sam iz jednog prelepog, toplog, lepog života, svoje porodice, prijatelja, idem gde me čeka haos, osude, gubitak prijatelja, linč, sabotacije sa svih strana poslovnih. Ne samo mene, nego i moje porodice. Moja majka više nije mogla da radi. Znači, to je ogromni pritisak i ozbiljan teret na mojim leđima da ja saznam da je moja majka izgubila posao zbog mene. Zbog mojih postupaka. Prepustila sam se svojim emocijama, prepustila sam se nečemu što sam osećala da je iskreno, da je pravo i da će biti vredno svega toga u šta sam se ja upustila i što sam rizikovala sve, apsolutno sve - isrkena je bila ona.

U oba slučaja šablon je sličan: Privatni odnosi postaju javni sudski proces, često bez proverenih informacija.

Moralna panika se najčešće najjače zalepi za ženu, dok se muškarac često provuče "ispod radara" ili dobije blaži tretman.

Porodilište, trudnoća i postporođajni period ne postaju zona poštede. Naprotiv "vruće teme" tada često najviše eksplodiraju.

Zato i nije slučajno što su u Miličinom slučaju upravo žene iz javnog života otvoreno rekle da je mizoginija najprofitabilnija grana senzacionalizma i da moralno linčovanje porodilje može biti pogubno.

Najzanimljiviji deo ove paralele je koliko brzo kolektivno pamćenje ume da se "resetuje". Luna Đogani danas je supruga Marka Miljkovića i majka dve devojčice; o čemu mediji pišu kao o porodičnim, toplim vestima, daleko od nekadašnje atmosfere razapinjanja.

I upravo tu je poenta: ono što je juče bilo "sramota veka", sutra postane fusnota. Ali posledice linča ne nestaju tako lako, posebno kada se on dešava u trenutku kad je žena najranjivija.

Milica Todorović se sinoć obratila čitavoj javnosti putem otvorenog pisma.

- Dragi moji, Naše dete ima tri dana, a ja sva tri dana prolazim kao kroz pravi pakao. Postoje trenuci u životu svake žene kada joj je potrebno samo jedno - mir. Da se oporavi. Da dođe sebi. Da u tišini upozna svoje dete. Meni ti trenuci nisu dati. Nije prošlo ni tri dana od porođaja, a umesto da u tišini gledam našeg sina Bogdana i učim kako da budem majka, iz bolničke postelje prolazim kroz stres i pritisak kakav nijedna žena ne bi smela da doživi u tim trenucima. Taj pritisak je ostavio ozbiljne posledice po moje zdravlje sa kojima se i dalje borim. Postala sam majka u okolnostima koje nisu jednostavne. Nisu ni crne ni bele. I od te istine ne bežim i ne lažem. Ali ono što se danas o meni govori nisu činjenice, već priče, pretpostavke i tuđa viđenja. Iza tih reči stoji jedna žena koja se porodila i koja sve to mora da nosi na svojim leđima. O svemu o čemu se danas govori, želim da javnosti jednog dana govorim mirno, jasno i činjenicama - kada za to budem spremna. Razumem da postoje snažne emocije. Razumem i tuđu bol. Ali isto tako moram da kažem, boli i mene. Boli kada se o tebi govori bez odgovornosti i priča nešto što nije istina. Kada se tvoj život svodi na naslove. Kada se zaboravi da si pre svega čovek, žena, majka. Moja stvarnost danas nisu ni priče ni nagadjanja, već borba da budem dovoljno jaka da mogu da budem tu za dete. U svoj toj buci, retko ko se zapitao kako sam ja. Razumeće me žene koje su rađale - jer znaju koliko je to težak, krhak i emotivan period, čak i kada imate mir. A ja ga nisam imala. Od svoje petnaeste godine sam u javnosti i nikada se nisam skrivala iza laži. Mogla bih danas da kažem mnogo toga. Ali biram da verujem da vreme uvek pokaže šta je istina, a šta laž. I da svaka priča ima i drugu stranu onu koju ću ispričati kada budem spremna. U ovom trenutku, moj jedini fokus je dete i oporavak. Sve ostalo, sve priče, tumačenja i neproverene informacije najiskrenije molim da se zaustave. Ne zbog mene. Već zbog jednog malog života koji tek počinje i koji zaslužuje mir. Hvala svima koji su pokazali razumevanje, toplinu i ljudskost.

Izvor: SrbijaDanas.com