Blic.rs

"VOJA BRAJOVIĆ JE TRAŽIO DA SE POBIJEMO" Ivan Mihailović otkriva šta se desilo na probi, sve o "Metli bez drške" i ustupcima: "Kvarcovao sam se zbog uloge" (VIDEO)

Pre 1 sat • Komentari (0)

Ivan Mihailović se vraća na scenu Pozorišta "Boško Buha" u ulozi negativca u predstavi "Palčica", što za njega ima poseban lični značaj jer je tu započeo svoju glumačku karijeru

Od prvog pojavljivanja na televiziji u popularnom serijalu "Metla bez drške" prošlo je 25 godina

U vremenu kada se brzina često stavlja ispred sadržaja, a forma ispred suštine, razgovor sa Ivanom Mihailovićem vraća veru u ono zbog čega umetnost postoji, iskrenu emociju, posvećenost i potrebu da se stalno istražuje.

Povodom predstave "Palčica" u Pozorištu "Boško Buha", čija je premijera zakazana za petak, u kojoj tumači nesvakidašnjeg negativca, Mihailović govori o povratku na scenu gde je napravio prve korake, o likovima koji se ne igraju nego žive, ali i o tome kako se, između pozorišta, kamere i svakodnevice, zapravo pune životne baterije.

- Strašna i opasna krtica je glavni negativac ove priče o Palčici. Posle dužeg vremena radim tako nešto i jako sam srećan zbog toga. Nadam se da ću biti dovoljno opasan i dovoljno strašan najmlađoj publici - priča za "Blic" Ivan Mihailović.

Povratak u dečje pozorište za njega je, zapravo, i povratak na mesto gde je sve počelo.

- Zapravo, posle dužeg vremena vraćam se Pozorištu "Boško Buha". Ja sam počeo u ovom pozorištu i moja prva uloga je bila Petra Pana. Ovo pozorište za mene ima poseban značaj i posebnu biografsku jedinicu u mom životu. Uvek ću se rado vraćati u ovo pozorište. Bukvalno se osećam kao da sam na mestu na kojem treba da budem, kao u svojoj kući. Mislim da je to jako važno. Važno je osećati se na svom radnom mestu kao kod kuće. Da li ima nešto lepše od toga? Mislim da nema.

Govoreći o "Palčici", otkriva da je kroz rad na predstavi iznova otkrio delo i život njenog autora.

- Voleo sam da čitam "Palčicu" ali generalno Hans Kristijan Andersen je vanredan pisac, sjajan umetnik koji je zaista ostavio veliki trag na ovoj planeti. Napisao je toliko divne literature za decu, ali i ne samo za decu. Radeći na "Palčici sa rediteljkom Andreanom Pjević, ušao sam u svet Hansa Kristijana Andersena. Otkrili smo razne stvari iz njegovog života, zapravo, mnogo toga o njemu nismo znali, kao ni mnogi ljudi. Kada uđeš u njegovu biografiju, shvatiš koliko je ona zanimljiva i neodoljiva. To je jedan potpuno novi svet kroz koji ideš i ideš, i nema kraja, kao neka šuma njegovih životnih zapleta. Negde je "Palčica" zapravo i sam Hans Kristijan Andersen. To ranije nisam znao. Ranije sam znao samo osnovnu priču - mala devojčica visoka jedan palac, putuje po svetu, neko je otima, pa drugi, i na kraju dolazi kod krtice. Ali Palčica je mnogo više od toga. To je, zapravo, putovanje Hansa Kristijana Andersena - priča on.

Ove godine Ivan ima i lični jubilej, 25 godina od prvog pojavljivanja na malim ekranima u serijalu "Metla bez drške", iako kaže da toga nije bio svestan.

- Nisam ni znao dok mi vi to niste rekli. Iskreno, to je kao Ajnštajnova teorija relativiteta, očigledno je istinita. Ne znam kada je prošlo 25 godina. Ja sam i dalje isti onaj mali dečak koji je išao na snimanje "Metle bez drške". To mi je bio jedan od najlepših perioda detinjstva. Odlazio sam na snimanje i kada je trebalo i kada nije trebalo. Molio sam roditelje da me vode čak i kada nisam imao snimajuće dane, samo da gledam kako rade Milena Dravić, Pera Kralj i svi ti velikani glumišta koji su igrali u toj seriji. Tada su za mene bili idoli, obožavao sam da ih gledam. Kasnije sam imao priliku i da radim sa njima, kao sa Brankom Petrić i Vojom Brajovićem, sa kojim danas igram u Ateljeu 212.

Ta iskustva pamti kao dragocenu školu.

- Ta stara garda bila je ozbiljna ekipa glumaca. Oni su punim kapacitetom živeli i život i snimanja. Ostajali smo tamo, družili se, i ja sam mnogo učio od njih. I danas, kada sretnem Branku Petrić, koja mi je u seriji igrala tetku, kaže: "Gde si, Nemanja, gde je moj nećak, moj prvi nećak?" Tako da tih 25 godina meni je kao 25 dana.

Jedna od njegovih najprepoznatljivijih uloga svakako je Klipsura u seriji "Vojna akademija" Dejana Zečevića, a zanimljivo je da ta uloga u početku nije bila namenjena njemu.

- Bio sam do poslednjeg kruga kastinga kandidat za ulogu Risa. Međutim, pred kraj sam shvatio da je Raša Vujović više Ris nego ja. Osećao sam da to nije moje. Zato sam samoinicijativno tražio od reditelja i produkcije da probam Klipsuru, jer sam imao više inspiracije za tog lika i osećao da mogu bolje da ga donesem. Ispostavilo se da je to bila dobra odluka. U tom trenutku bila je intuicija, ali je kasnije postala princip, važno je znati za šta si, a još važnije za šta nisi - ističe umetnik.

Sa snimanja pamti i jednu ne baš prijatnu epizodu.

- Bila je to nezgoda. Išao sam na kvarcovanje zbog uloge, nešto što nisam mogao iznutra da donesem, pokušao sam fizički. Možda i nije moralo, ali sada to nije ni važno. Uglavnom, jednom sam se kvarcovao i od tada više nisam.

Na pitanje da li će to ikada ponoviti, kroz osmeh dodaje:

- Ne, zato što sam izgoreo, i to nije bilo nimalo prijatno iskustvo.

Ivan priznaje da je nekada imao neobičan način da "napuni baterije" tako što pere svoja kola, ali da se to u međuvremenu promenilo.

- Sada sam našao neke druge metode. Zapravo, ne stižem da ih perem dovoljno redovno. Možda ste me sad podsetili, možda bi trebalo ponovo da počnem. Mada bi bilo glupo da kažem da često perem kola, jer će svi moji prijatelji koji ovo budu gledali i čitali reći:"Koga ti lažeš, nisi oprao kola godinu dana." Tako da, eto možda ste mi pomogli. Počeću ponovo, možda je to rešenje - kaže kroz osmeh glumac.

Danas, međutim, energiju pronalazi upravo u poslu koji radi.

- Uspeo sam da nađem neki model kod sebe, da stvari koje radim istovremeno i prazne i pune moje baterije. Na primer, dok radim predstavu koju volim, kao što je "Palčica", sa rediteljkom sa kojom sam već sarađivao, ja se i trošim i obnavljam u isto vreme. Kako da vam kažem, ovaj posao i nije posao, više je poziv. To je nešto što suštinski volim da radim. Pozorište je mesto gde se osećam najbolje, neka vrsta oaze. Tamo i dajem i dobijam, i trošim i punim se. Mislim da je to model po kome treba funkcionisati.

Ipak, ne voli da glumu poistovećuje sa životom.

- Ne bih voleo da kažem da je gluma moj život. To je fraza koju ljudi često koriste. Gluma nije život. Život je život, a gluma je deo mog života, ono čime se bavim i što najviše volim da radim. Postoje i druge stvari. Nekada sam i sam govorio tu frazu, ali sam shvatio da nije tačna. Život je mnogo širi i veći. Gluma je samo jedno veliko poglavlje u njemu.

Jedno od tih "drugih poglavlja" je i kuvanje, koje mu je, kako kaže, blisko još iz detinjstva.

- Morate da pitate moje prijatelje da li sam dobar kuvar. Ja volim da kuvam. Moj otac je posebno voleo da kuva i nikada ga neću stići u tome, ali trudim se, volim da "čačkam" po kuhinji. Kada me pitaju o mom specijalitetu recimo da sam ovladao bolonjezom. Italijanska kuhinja mi je bliska, ali i taj moj bolonjez je prilično srpski nastrojen, jer je srpska kuhinja ipak svakodnevica.

Kada je reč o obrazovanju i kolegama, osvrće se i na generaciju studenata profesora Dragana Petrovića Peleta. Mnogi tvrde da su svi Peletovi studenti "osuđeni na uspeh".

- Ne znam da li smo "osuđeni na uspeh", videćemo. Voleo bih da jeste tako, ali hajde da se nađemo za 25 godina pa da rezimiramo gde smo stigli i šta smo uradili.

Veliki uticaj na njega ostavili su stariji kolege, posebno oni koje je kao dete gledao na ekranu.

- Jedan od mojih idola iz detinjstva bio je Tihi iz serije "Otpisani", zapravo Prle i Tihi. Nažalost, sa Prletom, odnosno Gagom Nikolićem, nisam stigao da igram, iako sam ga upoznao i velika mi je želja bila da sarađujemo. Međutim, sa drugim glavnim junakom, Vojom Brajovićem, danas igram u predstavi "Otac" i imamo divan odnos. Voja je kolega sa sjajnim savetima, veliki profesionalac i, što je najvažnije, i dalje savremen u telu, pokretu i razmišljanju. To je retkost. Najveća zamka je ostati tamo gde si bio pre 25 godina, a on to nije dozvolio sebi. Sećam se jedne scene u kojoj treba da se bijemo, ja njega treba da prebijem, što je već samo po sebi čudno, jer "biješ" svog idola iz detinjstva na sceni Ateljea 212. Ja sam to radio prilično nežno, ali Voja je insistirao da to bude stvarno. Rekao je: "Hajde da se pobijemo, neka bude stvarno." Ako neko želi da vidi kako to izgleda, neka dođe u Atelje 212 i pogleda predstavu "Otac".

Upravo ta scena mu je ostala kao jedno od najluđih iskustava u karijeri.

- Ne znam da li je najluđa, ali je sigurno jedna od najspecifičnijih. Zapravo, možda i najteža koju sam imao."

Iako ga publika najčešće gleda na sceni, ne krije da postoji želja za novim filmskim projektima.

- Nadam se da će se uskoro nešto desiti. Postoje neki pozivi i tendencije, pa ćemo videti. Nedavno sam ipak radio pred kamerama. Snimao sam seriju "Zvaćeš se Varvara" sa Dejanom Zečevićem. Iskreno, nikada nisam voleo da pravim razliku između kamere i pozorišta, posao je isti, samo su sredstva i medij drugačiji. Ali jesam se uželeo dobrog filma. Voleo bih da se u ovoj zemlji ponovo više snima, da se omogući kontinuitet.

Na kraju, vraća se temi pozorišta kao temelja glumačkog zanata.

- Apsolutno se slažem da glumac mora da "ispeče zanat" na daskama koje život znače. Pozorište gradi glumca i daje kontinuitet, jer snimanja nisu stalna. U pozorištu imaš prostor za istraživanje i grešku, a to je dragoceno. Na filmu je svaka greška skupa. U pozorištu možeš da eksperimentišeš, da probaš nešto što možda nikada ne bi mogao pred kamerom. Zato je važno ulagati u pozorište. Svaka zemlja mora da ulaže u kulturu, u pozorište i film. To se vraća kroz publiku, kroz vrednosti i kroz zdravije društvo. Ne živi se samo od hleba, živi se i od nečega lepog - smatra Ivan.

Izvor: Blic.rs