Blic.rs

"Zalepim vrh nosa i podignem ga flasterom": Dušica Jakovljević o zdravstvenom problemu

Pre 10 sati • Komentari (0)

Uprkos surovim komentarima i pritiscima sa društvenih mreža, zadržala je optimizam, snagu i rad na ličnoj introspekciji, između ostalog i kroz knjigu "Modrice sa šljokicama".

Voditeljka i novinarka Dušica Jakovljević, nakon decenija rada u medijima i svakodnevnog izlaganja reflektorima i sudovima javnosti, otvoreno je progovorila o prelomu koji je doživela u životu. Iza prepoznatljivog osmeha i imidža nepokolebljivog borca, krila se višegodišnja borba sa padom imuniteta, zdravstvenim izazovima, ali i sa surovim komentarima neznanaca koji su spremni da "bace kamen" u najtežim trenucima.

Nakon što se povukla iz svakodnevne rutine, Dušica Jakovljević je donela odluku koja je iznenadila mnoge — vratila se na Dorćol, u dom svojih roditelja, kako bi pronašla izgubljeni kompas i ponovo spoznala ko je zapravo kada se ugase kamere i ugase studijska svetla.

- Trenutno sam u rukama pravih doktora sa Stomatološkog fakulteta i božanstveni su svi. Išla sam od jednog do drugog doktora. Imala sam ozbiljne padove imuniteta, nemam gvožđa niti vitamina D, najviše jer me sunce prošle godine nije videlo pošto nisam išla na letovanje. Istražujemo i dalje da li je u pitanju nešto autoimuno, ali biće sve super i dobro je da nije ništa strašno. Deca su mi u jednom momentu rekla: 'Mama, hajde prestani da kačiš, stvarno si više po lekarima'. Došlo je do zamora materijala nakon tolikih godina rada. Nisam se ranije hranila zdravo — grunem treninge, pa grunem zdravo ishranu, pa pravim šokove organizmu. Vreme je malo da volim svoj organizam.

"Nije to tako lako operisati, sve ima svoje stadijume"

Posebnu pažnju privukle su njene objave na društvenim mrežama na kojima lepi trake preko nosa, objašnjavajući da je reč o improvizovanom rešenju dok ne dođe vreme za operativni zahvat.

- Mukom sam primorana na to! Videla sam da lepe neke devojke po Instagramu. Ja nikada ništa od tih stvari nisam praktikovala, te lasere, ne idem kod kozmetičara, mada bih već u mojim godinama morala i na botokse i ostalo. Dok se ne desi ta operacija, ljudi pitaju: Što ne operišeš? Nije to tako lako operisati, sve ima svoje stadijume. U jednom momentu sam stala i rekla: Bože, što ja moram da imam savršen nos i ko od nas traži da budemo savršeni? Zašto moram na kraju krajeva da budem lepa? Nisam sebe nikada smatrala lepom, pa kad dobijem komentar "nisi lepa", odgovorim: A ko je rekao da jesam? Lepota dolazi iz nečeg drugog. Kao što je Dostojevski u "Idiotu" napisao — lepota će spasiti svet — nije mislio na fizičku lepotu, već na ono duhovno u nama. Shvatila sam da kada zalepim taj vrh nosa koji je pao i podignem ga flasterom, prve noći lakše dišem. Napravila sam svoj izum, bandažiram nos i mnogo mi je lakše. Operaciju sam odložila — imam preča posla! Našla sam mir i smisao u svemu što me okružuje i shvatila da nos ne mora da mi bude prioritet. Lako ćemo za nos.

"Trebalo je vremena da izgradim štit, ali na kraju dana ostaneš sam sa sobom i sa Bogom"

Decenijama prisutna na malim ekranima, Dušica se suočava sa naličjem popularnosti u eri društvenih mreža, gde granica između poštovanja i mržnje često nestaje.

- Ljudi su toliko surovi. Kažu mi: Sama si htela da postaneš poznata. U knjizi koju pišem, gde se glavna junakinja zove Ana, napisala sam: Ana je htela da bude slavna i nije bila svesna toga da će jednog dana doći vreme kada će reč slavan biti zamenjena rečju poznat. Slavni se slave, a poznate poznaju. A čim nekoga poznaješ, misliš da možeš da mu kažeš bilo šta i da mu se obratiš preko društvenih mreža. Kada sam ja bila mala, biti slavan nije značilo biti bogat i ta slava se nije merila brojem Birkinki, Roleksa i Šanela. Danas je sve materijalizovana. Morala sam da postanem svesna da ti trajanje u ovom poslu neće doneti samo divljenje, već da će biti lako nekome da baci kamen — taj kamen koji se baci, izgovoren ili napisan, posebno dok se boriš sa zdravstvenim problemom. Surove su reči kada ti neka gospođa zrelih godina, koja je na slici sa unucima, ili bilo ko drugi, napiše neku groznu reč ili te nazove nadimkom. Trebalo je vremena da izgradim štit, ali na kraju dana ostaneš sam sa sobom i sa Bogom. Zato sam tu gde jesam, živa i zdrava.

U najtežim trenucima, kako ističe, nikada nije dozvolila sebi da poklekne ili jadikuje.

- Nisam nikada bila neko ko je plakao. Nema plakanja, nema! Idemo dalje. Ja u kriznim situacijama i kada mi je najgore kažem sebi: E sada izađi pa pobedi! Šta mi je najviše pomoglo? To što kažem — ako neću ja, ko će drugi? Ništa ti u životu nije veći prijatelj od bezizlazne situacije. Zahvaljujem se svim mojim bezizlaznim situacijama kada sam se pitala 'šta ću sutra', jer jutro uvek sve promeni.

Dušica je kupila novi stan nedavno.

- Otkazala sam ranije određene enterijerske projekte za stan i rekla: Želim da uđem u zidove i gradim stan iznutra. Živimo u salonima nameštaja, a ne u domovima. To su naše spavaonice, a ne domovi. Deca i ja imamo nedeljni ručak i odlučila sam da moj dom ne bude spavaonica. Useliću se za par dana sa osnovnim stvarima — kompjuter, lampe, kauč i televizor, pa ću graditi kutak po kutak. Ima nečeg prelepog u tome.

Ono što je do sada čuvala u tajnosti jeste njen književni prvenac pod nazivom "Modrice sa šljokicama", koji bi trebalo da ugleda svetlost dana do Nove godine. Odlomci koje je ekskluzivno pročitala nagoveštavaju duboku introspekciju i emotivnu ogoljenost.

- Sa punih 45 godina odbijala sam da prihvatim da bolje prođeš ako se praviš luda. Pa sam birala da preko noći od najvećih obožavalaca napravim one koji smatraju da sam naporna. I odlučila sam da pravim posao umesto da verujem ljudima. Samo je tu odluku trebalo sprovesti u delo. A šta ću onda sa osmehom? Osmeh je trebalo konačno da dobije otkaz na radnom mestu mog telohranitelja, jer on ne treba više kao moj zaštitni znak da ide na početku bilo čega. Njemu je mesto na kraju. Na kraju poslovnog uspeha, na kraju emotivnog traganja, na kraju svega što ima početak...

Gradeći karijeru pune 28 godine — od Trećeg kanala, TV Politike, pionirskog autorskog rada na muzičkoj televiziji Metropoliten, pa sve do najgledanijih formata na televiziji Pink — Dušica ističe da nema razloga da se stidi niti svojih godina niti svojih izbora.

- Krivo ti je kada gradiš sebe 28 godina iz nekog sporog vremena, a onda te svedu samo na komentare o izgledu ili godinama. Pitali su me zašto ne izgledam kao žena svojih godina, a ja sam odgovorila da sam 20 godina izgledala kao da imam 40! Imali smo one pretanke obrve i sve što je nosilo to vreme. U jednom momentu sam prestala da gledam na sat i kalendar — ako ne gledam na sat i ne znam koji je datum, možda će vreme drugačije teći pa neću stariti. To je moj recept - rekla je.

Na pitanje da li je na kraju dana ponosna na sve što je prošla, odgovara prepoznatljivim rokenrol duhom.

- Jesam, vrlo često pogledam u ogledalo i kažem sebi: Koji si ti car. Večiti sam optimista. Kad mi je teško u životu, odvrnem narodnjake u kolima i pevam na sav glas. Moja prva tetovaža u životu je Feniks. Da sam znala da ću se ovoliko puta dizati iz pepela, nikada je ne bih istetovirala! Ali to dizanje iz pepela je bilo uzbudljivo. I sad kad pomislim — ako je prvih 46 godina ovako uzbudljivo prošlo, zamisli kako će tek izgledati drugih 46.

Vratila sam se kod roditelja da bih se vratila sebi

Odluka da spakuje kofere sa Dedinja i privremeno se preseli kod roditelja na Dorćol bila je ključni korak u njenom emotivnom isceljenju.

- Vratila sam se kod mame i tate ne zato što nemam gde — imam dva stana. Ali ja sam najbolja i najkreativnija kad ostanem bez para i kad mi je loše! Ja sam jedinica, nemam brata ili sestru da pozovem kad sam tužna ili brinem. Decu ne smem da opterećujem, a roditelje moraš da čuvaš. U jednom momentu, dok su prijatelji bili kod mene, rekla sam: 'Ja ću sada da zovem mog tatu da dođe po mene i da me vodi kod moje mame!' Svi su se smejali, jer moje preseljenje sa Dedinja na Dorćol zvuči kao da idem 500 kilometara dalje. Ali kada odeš kod mame i tate, jedeš hranu sa Bajlonijeve pijace, tata ti kupi čvarke, a mama spremi domaći ručak... Vratiš se tamo gde ti je baza.

To iskustvo pomoglo joj je da shvati šta je u životu zaista važno.

- Znala sam da treba da se vratim da bih se setila ko sam. Kada se izgubiš, važno je da imaš kompas. A kada izgubiš kompas, moraš da se snalaziš na osnovu onoga što ti je priroda dala. Dvoje moje dece su moja lična karta i preponosna sam na njih. Da sam zaista gubila kompas, moja deca ne bi bila takva kakva jesu. Moji roditelji žive mnogo jednostavnije od nas i shvatila sam da je taj jednostavan život ono što nam svima fali. To je vraćanje u vreme koje je bilo sporo. Naši roditelji znaju da kada ti crkne mikser, ne moraš odmah da kupiš drugi — možda je samo do kabla, pa odeš i zameniš kabl.

Izvor: Blic.rs