Telegraf.rs

"Ležao je šlogiran..." Milanu Miloševiću otac pred smrt priznao da se kaje zbog nasilja: "Plakali smo obojica"

Pre 1 sat • Komentari (0)

Voditelj Milan Milošević u svojoj potresnoj ispovesti opisuje život obeležen porodičnim nasiljem, smrću oca, samoubistvom brata, problemima sa alkoholom u porodici i ličnim traumama kroz koje je morao da prođe od detinjstva.

Milan Milošević pored rođenog brata Zorana imao je i brata po majci, koji je 12 godina bio stariji od njega. Kako je i sam istakao upravo su otac i taj brat često dolazili u konflikt.

Brat Nenad već tokom srednje škole odao se porocima, dok je Milan u tim trenucima bio svedok nasilja i strahovao za svoj život i život majke.

- U srednjoj školi se predao porocima i to je bilo katastrofa - kaže Milan, a kako je istakla voditeljka "pored tih poroka on je zapravo doživeo i posttraumatski stresni poremećaj u ratnim dejstvima u kojima ga je bilo ili je na neki način bio svedok svega toga i ta priča da on nekada noću ili danju traži da se vi svi krijete jer će biti pucnjave zapravo doživljava da se zaista rat događa u vašoj kući i vi morate da glumite te žrtve koje se kriju inače će biti vrlo neprijatan i prema vama".

- Moram da kažem da Zoran u tim trenucima već kada se to dešavalo nije bio sa nama, tada je već živeo u domu. Mama i ja smo prvo doživeli u početku šok jer mi nismo znali o čemu se tu radi. To je bilo obično u kasnim noćnim časovima i pod velikim dejstvom alkohola, gde je on mislio da kreće bombardovanje, da kreće ne znam ni ja više šta... Dolaze... I onda smo mi išli svi da se sakrijemo. Idemo da se sakrijemo u kukuruze. Mama je govorila idemo, kaže: "Bolje da idemo, ne znamo šta nas čeka". To je jednom bilo i posle toga je on završilo na neuropsihijatriji. Lečio se, jedno tri meseca je bio na neuropsihijatriji, međutim kada se vratio posle toga je išao na lečenje od alkohola ovde u Beogradu. Pravili smo doček kad se on vrati... On se vratio mrtav pijan. On je polomio sve živo. Nama je preseo taj dan, sećam se, on je došao pijan sa lečenja, šest meseci je trajalo lečenje. Posle toga smo ponovo doživeli tu istu situaciju, međutim tada smo se sakrili u šupu, gde su drva i ogrev stajali. Sva sreća nismo išli nigde dalje. Mi smo tražili lakše situacije u tim katastrofalnim situacijama što smo doživljavali od njega. Nenad je bio skroz psihički loše - priča Milan u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".

Milan je imao samo 11 godina kada je imao i svoju prvu zaradu i prvi posao. Taj novac je dao mami, a kasnije je kako kaže umeo na rate da kupi Levis 501, koje su tada bile popularne, i da od povremenih poslova vrati novac, međutim...

- I nema ih sutradan. Nenad se mnogo kockao, sve mi je većinom on uzimao. Mi smo ceo život živeli na crtu. Prodavnice, kada je više bilo sramota da idemo tu gde ne možemo da platimo, promenimo prodavnicu, ali idemo okolnim putem da ne vidi vlasnik da idemo kod Neše, to sad pričam, tako se zovu stvarno - otvoreno kaže Milan.

Danas kada kaže Sremska Mitrovica, naviru emocije, a na pitanje kako se posle situacija u kojoj su on, jedan od braće i majka bili žrtve, vraćao, Milan kaže:

- Moram biti iskren ja sam to nekako brzo sam sa sobom, ja sam sutradan normalno funkcionisao.

Milan je sve te situacije doživljavao kao svoju svakodnevnicu.

- Ne znam da sam sad tu patio danima ili pričao o tome bilo kome. Nikada nisam pričao o tome, ni u školi to niko nije znao - kaže Milan.

Kasnije je Milan počeo da priča o svemu, a na pitanje da li je nekada plakao kada priča o tome, odgovara:

- Kasnijih godina da, kada je već otac umro, '95. mi je otac umro.

Te godine Milanov otac je dobio izliv krvi u mozak, a za tri meseca u maju, nažalost on je preminuo i noć pred smrt Milan je otišao kod njega.

- Pa ja sam ušao u tu sobu i svi su prekriveni bili, jednostavno nisam mogao da prepoznam gde je tata. Komšinica koja je inače tu medicinska sestra mi je rekla: "Ovde ti je tata, desno, loše je jako". Ja sam samo došao kod njega, nije imao otvorene oči. On je žmurio, kažem: "Tata, ja sam" i ovako sam stavio ruku na njegovu ruku i osetio sam da reaguje i samo mu je suza krenula. To je bilo oko 7 sati uveče - priseća se Milan, a na pitanje šta misli da li je ta suza bila poruka pokajanja Milan kaže:

- Ja mislim da se on pokajao, jer on i dok je bio šlogiran, kada je ležao, ja sam pazio na njega. Mama je radila tad je tek morala da radi, ona je radila od 7 do 7 na njivi i dok se vrati osam, ja sam ga pazio. On je ležao bukvalno, nije znao ništa, on nije mogao da se seti određenih stvari kako se zovu u tom periodu. Mozak mu nije radio kako treba. Ja sam seo pored njega i pitao ga, "da li ti znaš šta si ti", nisam rekao meni, "mami mojoj", rekoh, radio ceo život - kaže Milan i ističe da je oca tada pitao da li mu je žao:

- I on kaže: "Jeste". Isplakao se, isplakao i ja sam sam počeo da plačem i otišao iza kuće. Bilo mi ga je nekako žao. Mislim verovatno mi, nažalost, ja ne podnosim to, ali nađemo uvek neko opravdanje jer mama, kad je on umro ona nije mogla da se sabere uopšte. Ja sam je vraćao, mama, reko, molim te pa za kim mi plačemo, za kim. Posle se oporavila jer nekako mi smo život tada promenili totalno.

Milan je tada počeo da radi kao konobar, novac je kako kaže dolazio svaki dan.

U jednom trenutku voditelj je sam sebi uspeo da organizuje i ispraćaj u vojsku.

- Mama je bila preponosna, a i posebno ljudi koji su dolazili tada da mene isprate u vojsku, govorili su da prvi put dolaze da je vojnik sam sebi ovaj spremio ispraćaj - ispričao je između ostalog Milan.

Milan kaže da je i dan-danas ponosan na to što je učinio:

- Pa i na sve, na sve sam ja ponosan u suštini.

Nenad, najstariji Milanov brat je bio pravnosnažno osuđen na 13 godina zatvora, a njegov kraj je bio takođe posebna trauma.

- Moja majka se nikad nije oporavila od toga. Ona je njega posebno doživljavala, Nenada, jer je ostao siroče sa četiri nedelje. Mnogo je propatio kraj mog oca. Mnogo je propatio ceo život i ona njega smatra posebnom žrtvom svega ovoga, svega, čak i svojom. Ona i sebe počinje da krivi sve više sada kad pričamo, što se udala za mog oca... Ona ipak kad je rodila Zorana, njoj je život stao. Bolesno dete, ne daj Bože, mislim da znaju samo ljudi koji imaju. Ne daj Bože nikome - priča Milan, a onda se vraća na priču o bratu:

- Nenad nije mogao da se pomiri sa tom činjenicom da nismo imali para za advokata. On je rekao meni treba advokat, međutim u zatvoru je doživljavao svašta nešto loše, to sam saznao od ljudi koji su sa njim bili tada u ćeliji i čim je iz istrage prešao na održavanje kazne, izdržavanje kazne, posle, pa ja mislim šest-sedam meseci se obesio u zatvoru, sa čaršafom, okačio se za cevi od radijatora. To je moju mamu ubilo.

Milana je kroz život pratila tragedija, ali u jednom momentu je morao da se okrene sebi, na pitanje šta je njegova ambicija, da li da se ostvari kao partner u nekoj vezi, da li da ima porodicu, kaže:

- Pa jako lepo pitanje na koje ni sam nemam odgovor, ali jedino što znam je što ja uvek želim sam sebi to je mir. Mir. Mir. Ja sam spreman sada sve ponovo ispočetka samo da imam mir. Ne moram uopšte da imam kuću koju sam kupio, ne moram da imam posao koji je ovako lep, ne moram ništa da imam, ali mir želim. Ovo ništa ne moram. Hvala Bogu neka je sve došlo, ja sam to sve sam sebi napravio i stekao u životu, ali svega bih se odrekao zarad mira, da imam mir. Ljubavne odnose niti vijam, niti tražim, oni će se desiti ili ne. Mnogo mi je žao što nisam postao roditelj. Mnogo decu volim ali to pitanje i taj odgovor sam tražio sam od sebe što se to nije desilo, mislim da je sve to, cela situacija ta uticala na mene i nikad nisam mislio da ću ja biti dovoljno predan roditelj, dovoljno dobar roditelj jer ja nikad nisam imao vremena da se posvetim...

Milan priznaje da mu je sada žao.

- Sada mi je žao, mada nisam ja sad toliko mator, mogao bih ja i sada da se ostvarim kao otac, ali nikada ne bih to radio... Voleo bih da se to desi iz ljubavi i da budem pravi otac da pokažem kako su pravi očevi koje sam ja doživeo kroz svoje druge prijatelje koji su imali divne očeve i kada plaču za njima vidim da... ja plačem za njima kroz njihovu tugu, vidim da žale. Ljudi su vezani za očeve. To je meni... Međutim, ja kad pričam o mom ocu mogu samo da pričam loše stvari i to mi je jako žao. Meni je žao što on nije uspeo kao otac, što se nije ostvario kao otac, ni kao muž, ni kao brat na pozitivan način, ni na jednom polju nije bio uspešan, a imao je predispozicije, vredan čovek, lep čovek je jako bio moj otac, baš lep, nikada nije, nešto ga je stalno teralo na tu neku drugu stranu dok su mu braća predivni ljudi prema ženama i uspešne brakove imaju, divni ostvareni ljudi.

Izvor: Telegraf.rs